Archive for June, 2011


Nada poslednja umire…

Četvrti deo

-Pali te proklete motore i bežimo odavde…Prodera se neko kroz dim, trčeći krozkišu električnih varnica..-Pionir samo što nije ekspodirao, bežimo!!!

Dok se mat crni brod udaljavao velikom brzinom Svemirski Pionir ležao je nepomično u hladnom vakuumu Svemira. Zatim je usledila eksplozija, blještava i ogromna, da se desila na Zemlji gde postoji atmosfera i gde se zvuk prenosi lako, a ne kao u Svemiru, čula bi se kilometrima daleko. Ovde, u Svemiru, nije se čulo ništa, samo bljesak, i onda spokoj, kao da se ništa nije desilo.

Sat vremena ranije…

-Ah ta glupa instalacija… reče Nikola..- Uvek meni uvaljuju dosadne poslove, moš’ mislit’…-Negde gubim struju..reče Nikola podrugljivo i uključi merne instrumente.  -Pazi majku mu, stvarno..reče u čuđenju…-Ček, ček.. sektor šest, mreža dva, pomoćni panel u tovarnom delu.. reče Nikola za sebe..-Čudno mesto, da Farhan nije slučajno otkrio variranje napona, nikad ne bi skontali, idem da pogledam.. reče ostalima i zaputi se u pravcu tovarnog dela na Svemirkom Pioniru.

Za to vreme tajni crni brod se sigurnim tempom približavao drastično smanjujući razdaljinu iz sekunde u sekundu. -Stižemo ih…dobaci jedan od specijalaca obučen u crnu uniformu od glave do pete, uzimajući skafander kako bi se spremio za ukrcavanje. -Odlično.. reče komandir posade..-spremite se svi.. uskoro ćemo da upadnemo na Pionir i da zavržimo zadatak. -Posada Pionira ne mora da preživi, ako neko baš hoće da se preda, poštedite mu život ali ga ostavite na Pioniru, zarobljenike ne vodimo sa nama…završi komandir i uze svoj skafander te poče da se priprema kao i ostali.

-Farhane, daj mi okastu trinaesticu i krstak, mislim da sam provalio gde gubiš struju.. reče Nikola sa osmehom od uva do uva…Farhan mu dodade specijalizovan alat za otvaranje električnih panela koji nije imao apsolutno nikakve veze sa okastom trinaesticom i krstakom…Nikola je voleo da zbunjuje Farhana koji je loše govorio engleski jezik a srpski baš nikako. Ali to ga nije sprečavalo da uči od Nikole kako se koji alat zove…Učio je i kako se izgovaraju neke druge stvari na srpskom jeziku i nikad mu nije bilo jasno zašto Nikola prsne od smeha svaki put kad izgovori reči koje ga je učio.

Otvorio je vrata razvodnog ormara i skinuo ih, zatim ugurao glavu do ramena i zviždao neku izmišljenu melodiju, onda naglo prestade. -Opa, Farhane, opet si se igrao električara?.. reče sa smeškom na licu…-Nisam ni bio ovde dole još, nisam se igrao električara.. odgovori Farhan.. -Eee, onda imamo problem..reče Nikola.. -Kako to misliš?.. reče Farhan.. -Prepoznaješ li ovo?..zabrinuto će Nikola pruživši Farhanu malu crnu plastičnu kutiju sa počupanim žicama…-Nikad je u životu nisam video.. reče Farhan…-Ne sećam se da sam ikada video taj deo, nije kao tehnologija koju koristimo. -Nikola!!!! ..proderao se Džeremi iz pilotske kabine…-Proradio mi je radar, i jako ti se neće svideti ono što je na njemu…-Dođi ovamo što brže možeš.

-Izgubili smo signal, gospodine…reče jedan od specijalaca…-Nema veze, sada već možemo da ih vidimo, ne treba nam lokator, ali ako su ga našli i skinuli, vrlo brzo će shvatiti o čemu se radi, radar im ponovo radi, to nam malo komplikuje posao ali barem nećemo imati zarobljenika.

Nikola je utrčao u pilotsku kabinu…-Šta je tako strašno? ..upita zadihan…  -Pogledaj.. reče mu Džeremi pokazujući rukom na ekran radara…-Ili nas neko prati ili je neko gadno kinuo na ekran…-A nije niko kinuo ja ti garantujem..završi Džeremi…-Dakle, neko nas.. -Prati.. uze mu Nikola reč iz usta.. -Pa ko bi nas pratio?.. upita Farhan…-I zašto?.. dodade Nikola…-Verovatno nam šalju neku opremu.. reče gospođica Vega…-Bez najave i radio kontakta? Ne bih rekao! Zavera, eto šta je ovo…Glasno reče Džeremi. -I ja mislim da se nešto opasno kuva..- Za koliko će nas stići?…upita Nikola..-Za manje od pola sata..-Šta ćemo da uradimo?.. upita Džeremi.. -Ništa ako ne budemo morali.. reče Nikola zamišljen..-Ali bićemo spremni..-Neka neko pozove Alekseja, i počnite svi da se oblačite u svoje skafandere…zatim nastavi..-Farhane, možeš li povezati visoko naponske baterije na spoljna vrata vazdušne komore, palo mi na pamet da će možda pokušati da se ukrcaju bez objašnjenja, pa eto, malo da ih iznenadimo… reče Nikola sa osmehom kvarne osobe na licu..  -Hej, Nikola.. Zar te opet ovaj Amerikanec uznemirava? ..hahaha… Našali se Aleksej dok je ulazio u pilotsku kabinu.. -Ne prijatelju, mnogo je ozbiljnije… reče Nikola i ukratko mu objasni šta se dešava…zatim nastavi-Možeš li improvizovati neko oružje?…-Hm.. oružje, ne.. ali imamo one aluminijumske izolovane cevi, moglo bi da posluži da ih bijemo sa time..reče Aleksej..-Pa ideja nije loša, ali ako bi na te motke takođe montirali one manje visoko naponske baterije imali bi barem po jednu šansu da ih onesvestimo bez mnogo truda.. reče Farhan.. -Uradi tako.. doviknu Džeremi i završi oblačenje skafandera.

-Započni proceduru pristajanja na Pionirov tovarni otvor.. reče komandir specijalnog tima pilotu…-Ostali, oružje na gotovs! Upadamo za manje od dva minuta..

-Procedura pristajanja završena.. reče pilot..-ali oni ili nisu ni primetili ili nam nešto spremaju, nisu ni pokušali da nas izbegnu…završi pilot…

-Na moj znak! prodera se komandir.. -Spremni? Sad!

Prvi specijalac koji je dodirnuo vrata bio je odbačen barem metar unazad, i ostao da leži nepomičan, ostali su se pogledali međusobno. -Hajde! Hajde! Šta ste se ukipili! prodera se komandir.. -Iskoristi pušku kao polugu, izolovana je! … prodera se opet..

Tišina.. Mrak… Ništa se nije pomeralo na Pioniru.. Sve osim sistema za održavanje života je bilo ugašeno.. Specijalci su jedan po jedan ulazili unutra sa puškama uperenim ispred sebe i upaljenim svetlima na svojim kacigama..

-Razdvojmo se, nemaju gde da se sakrivaju doveka…izda komandir naredbu..  -Pucaj da ubiješ, dosta mi je ove njihove igre!

-Jesi li ih prebrojao.. tiho prošapta Aleksej preko radio uređaja…- Jesam, ima ih trojica.. reče Nikola…-Jedan je krenuo prema tebi a drugi prema Farhanu, onaj što nosi samo pištolj, verovatno komandir, ide prema Džeremiju i gospođici Vegi, ako uspem da se izvučem iz otvora za ventilaciju idem za njim.

Jedan od specijalaca se provlačio kroz tovarni prostor, prepun kutija sa raznom opremom i hranom, tražio je astronaute sa Pionira. Disao  je duboko, i imao je problema da se provuče između dva reda naslaganih kutija.. -Evo, da ti pomognem.. reče Aleksej i odalami ga po viziru kacige… Staklo je prslo ali osim što je zaslepelo na kratko specijalca nije mu nanelo veće povrede. Aleksej je to odmah shvatio i onda video da ovaj pokušava da izvuče ruku između kutija u kojoj je držao oružje..-Izvini.. reče Aleksej i zabi mu kraj šipke gde su stajale elektrode u kacigu kroz polupan vizir. Specijalac se trzao u agoniji i mišići su mu se grčili pa je ispalio rafal pre nego što je pao u nesvest.

Oglasio se alarm kroz ceo Pionir, upalila su se crvena svetla za uzbunu, onaj rafal je naneo štetu i Pionir je sada imao rupu na trupu i puštao vazduh u Svemir.

-Hej! povikao je Farhan i zamahnuo svojom šipkom… Specijalac je instinktivno odskočio u stranu i zapucao pogodivši Farhana u butinu iz koje je prsnula krv, a Farhan se zateturao i pao prema specijalcu. Noga ga je bolela a rana pekla, no i pored toga je uspeo da ispruži šipku prema specijalcu koji je imao problema da ustane jer je njegov skafander bio načičkan raznom opremom, i pusti struju kroz njega… Specijalac je jeknuo i pao opet na pod tresući se, Farhan nije sklanjao šipku sve dok se ovaj nije potpuno umirio.

Alarm je i dalje pištao, a počeli su da otkazuju sistemi na brodu jedan po jedan usled dekompresije i rikošeta metaka, električne varnice su prštale iz skoro svakog panela na Pioniru…

Gde ste pacovi?.. siktao je komandir kroz zube… -Gde se skrivate? Sve ću da vas pobijem jednog po jednog a gospođicu Vegu ću da ostavim za kraj.. hahaha…

E, vala, nećeš!… začu komandir glas iza sebe.. a zatim oseti tup udarac u koleno i kleknu..Adrenalin i bes u njemu su učinili da ne oseća bol, te se odbaci u stranu i opali metak iz svog pištolja pravo Nikoli u rame… Nikola uz jauk pade na pod.. -Šta je bilo, pacove?.. prosikta komandir…-Zar je to najbolje što umeš? Zatim podiže pištolj i opali još jedan metak, ali ovaj put Nikoli u butinu…-Hahahah… cerio se…- Gde su ostali? Govori! …Gde!.. proderao se komandir specijalne grupe poslate da ukrade eksperimentalno oružje. -Ja sam ovde!… reče Džeremi i dok je to izgovarao nabi elektrode u skafander komandira…Komandir se tresao, ali zbog dugogodišnje obuke i ogormnog iskustva uspeo je da se održi na nogama. Džeremi je gledao čas komandira čas šipku, ne verujući da je baš njemu zapala ona koja ne radi.

Komandir se polako okretao urlajući, i podizao je pištolj ka Džeremijevom licu, struja je i dalje tekla kroz njega ali on od besa kao da nije ništa osećao.  Džeremi je sada imao izbor, da skloni šipku i pokuša da se povuče ili da se pouzda da će struja ipak pobediti. Skoro je mogao da vidi kako cev pištolja nemo zuri u njega kada je komandir urliknuo od bola i kleknuo. Iza njega je stajala gospođica Vega sa krvavim nožem u ruci. Pustio je pištolj, zatvorio oči i izdahnuo poslednji put. Bilo je gotovo…

U tom momentu je dotrčao Aleksej a za njim je šepajući stigao i Farhan, Nikola je i dalje ležao u lokvi krvi. -Šta ćemo da radimo? -Pobogu, šta ćemo da radimo? .. histerisala je gospođica Vega..

-Aleksej, podigni Nikolu i nosi ga u drugi brod…-Farhane, koliko ti je ozbiljna rana?..upitao je..-Nije strašno, preživeću…odgovorio je ovaj.. -U redu, pomozi gospođici Vegi da razmontira oružje, i požurite ako boga znate…Ja ću pokupiti opremu koja nam treba da zavrsimo zadatak i preneti je u drugi brod…

Na nekim mestima, čak i pored manjka vazduha koji je isticao u Svemir, je izbijala vatra. Dim je ispunjavao Pionir, na sve strane je varničilo a alarm je i dalje zaglušujuće pištao.

————————–

-Pali te proklete motore i bežimo odavde…Prodera se Aleksej na Džeremija , trčeći kroz kišu električnih varnica..-Pionir samo što nije ekspodirao, bežimo!!!

-Da li je sve utovareno? Povika Aleksej opet… -Jeste.. odgovori mu Džeremi…-Hajdemo onda već!!!.. nestrpljivo reče Aleksej brišući znoj sa lica… -Hajdemo!!!…

Dok se mat crni brod udaljavao velikom brzinom Svemirski Pionir ležao je nepomično u hladnom vakuumu Svemira. Zatim je usledila eksplozija, blještava i ogromna, da se desila na Zemlji gde postoji atmosfera i gde se zvuk prenosi lako, a ne kao u Svemiru, čula bi se kilometrima daleko. Ovde, u Svemiru, nije se čulo ništa, samo bljesak, i onda spokoj, kao da se ništa nije desilo.

To be continued….

Advertisements

Treći deo priče…

Pionir se zaputio vrtoglavom brzinom ka Apofisu sa namerom da ga pošalje u istoriju kao lošu šalu Majke Prirode. Astronauti su bili na svojim pozicijama i radili svoj posao ne želeći da brinu pre nego što za to dođe vreme.

Međutim ono što nisu znali, a dešavalo se upravo sada na Zemlji, nateralo bi njihovu krv da proključa od besa.

U zabačenom predgrađu Los Anđelesa, gde opasnost vreba na ulici, gde se pijanice i lutalice muvaju po ćoškovima i mračnim ulicama odigravao se vrlo važan događaj koji će sigurno uticati na posadu Pionira. Ispred hotela koji je izgledao kao da će se srušiti sa sledećim naletom vetra, koji je bio isto tako oronuo i neugledan kao i kraj u kome se nalazio, parkirao se crni automobil i iz njega je izašla prilika ogrnuta u dugi kišni mantil, i ušla u hotel. Kada se automobil udaljio pojavila se druga prilika koja je vrebala u mraku preko puta hotela. Nizak čovek sa velikim naočarima, prešao je ulicu i rukom pozvao treću osobu koja je izašla iz automobila parkiranog preko puta hotela. Kada su bili na vratima hotela stigao je još jedan automobil, takodje prilično neupadljiv, te je iz njega izašao četvrti čovek i pridružio im se. Ušli su u hotel, a recepcionar je zaključao ulazna vrata i okrenuo znak na vratima koji je vrlo jasno pokazivao da je hotel zatvoren.

U polumračnoj sobi, sedele su četiri osobe. Luster na sredini sobe je bio nisko postavljen iznad stola, oko kog su sedeli tako da je samo stol bio osvetljen a njihova lica su se skrivala u tami.

-Da li je sve spremno?… Upitao je čovek, suvonjavog lica i upalih očiju. -Jeste, sve je spremno odgovorio je debeljko sa velikim naočarima. -Čeka se samo naređenje. -U redu, započnite misiju.

Ono što niko nije znao osim ove četvorice je činjenica da su to prvobitna četvorica sa prvog tajnog sastanka, neupadljivi ljudi, sa mnogo veza, uticaja i ekonomski dovoljno jaki da čak iako nisu ni u jednoj vladi, vladaju svetom iz senke.

A ono što su ova četvorica znala je to da ako imate moć da spasite Zemlju, takođe imate moć da je ne spasite, odnosno da je spasite samo pod određenim uslovima. Da, ključna reč je moć, kada imate takvu moć vaša pozicija je još jača, a tako je mnogo lakše vladati svetom. A to je ovoj četvorici bio jedini cilj, da vladaju anonimno, iz senke.

Drugi tim, tim za koji niko nije znao, bila su takođe četiri astronauta, lično izabrani od četvorice misterioznih ljudi. Bili su to ljudi koji su prošli rigoroznu obuku, što kao astronauti što kao pripadnici specijalnih jedinica, i njihov jedini cilj je bio da sustignu Pionir, ukrcaju se na silu i otmu eksperimentalno oružje, jer im je to jedino nedostajalo. Sve ostalo su imali, bolji i brži brod, bolju tehnologiju, jedino nisu mogli da ubede gospođicu Vegu, koju nije zanimao novac nego spas čovečanstva, da im proda patent, a bilo bi previše očigledno da su je napali na Zemlji i oteli joj prototip. Sada kada su u Svemiru, ništa ih više ne sprečava, a kada oružje bude u njihovim rukama biće kasno da se preduzme bilo šta povodom toga, četvorici ne bi mogao niko da se suprotstavi.

Na strani Meseca koja nije bila obasjana Sunčevom svetlošću, u orbiti, tiho je klizio kroz prazninu Svemira taj tajanstveni svemirski brod sa četvoricom astronauta, koji su čekali naređenje za akciju.

-Imate zeleno svetlo… začulo se preko interkoma..-Razmem, gospodine..Odgovorio je jedan od četvorice… -U redu momci, krećemo… rekao je pilot… -Jasno ih vidim na radaru, neće oni nikud… rekao je navigator…Zatim su se uljučili raketni motori na mat crnom svemirskom brodu.

-Sve je pod kontrolom… rekao je Farhan…-Jedino me zabrinjava što očitavam neke manje smetnje u električnom sistemu, kao da trošimo za nijansu više struje od predviđenog. -Baciću pogled na sistem, samo da završim sa ovim.. reče Nikola, on je kao elektro inžinjer bio više nego kvalifikovan za taj posao…
-Hej! Šta je ovo? Hajde Nikola, idi vidi šta je sa tom strujom, radar mi je poludeo, navigacija se čas pali čas gasi… uzviknu Džeremi.. -A bre, koji ste vi paničari, kao da je nešto ozbiljno i opasno… reče podrugljivo Nikola… -Uuuuu svi ćemo da izginemo zbog struje, uuuu..našali se Nikola, uze alat te se okrete i ode iz kontrolne sobe….

To be continued…

20-i februar

Doviđenja ili zbogom…

Začulo se pucketanje interkoma… Svi astronauti su bili kao na iglama, svi su čekali jedno isto… Šansu da se čuju sa svojim najdražim osobama i da se možda po poslednji put pozdrave. Svi su nosili neku bol, neku tugu koja ih je pritiskala, videlo im se u očima.

-Čujemo li se posado Pionira? začuo se glas gospodina Majkla iz Astro Komande…-Sir, yes, Sir!!!- U momentu je odgovorio Džeremi, Američki kosmonaut, pilot po zaduženju. -Ne mogu da verujem koliko si napaljen na dužnost, Džeremi…-Reče Nikola, onako više za sebe, inače kosmonaut izabran kao jedini koji će predstavljati Balkanske zemlje, Srbin po nacionalnosti, elektro inžinjer i expert za energetska oružja. Aleksej i gospođica Vega su se smo pogledali, nije im bilo mnogo do komentarisanja.

Aleksej je bio ruski kosmonaut, navigator i kao ekspert za elektroniku jedan od ključnih ljudi ove misije, dok je gospođica Vega bila poreklom iz Španije i jedan od najpriznatijih inovatora,eksperimentalno oružje koje će spasiti ili osuditi Zemlju na propast je njeno čedo, njen život i budućnost, kakva god ona bila. Bio je tu još i kosmonaut Farhan (njegovo prezime bi se ugrubo moglo prevesti kao “srećan”), poreklom iz Somalije, inače mehaničar, ali on ustvari više nije bio tu nego što je bio tu..Gde god je to TU, bilo… Lakše bi bilo pronaći bilo šta na Pioniru, nego žgoljavog Somalijca…  Uvek se zavlačio među kablove, žice i mehaničke delove Pionira, mehanika je jednostavno bila njegov život, smisao postojanja.

-Svako neka se prikači na svoj kanal, vremena je malo, nemojte da otežavate ni sebi ni svojima..-nastavi gospodin Majkl..-Komanda vam je omogućila video razgovor, “over and out”- začulo se opet kratko pucketanje komlinka.

Džeremi je stavio slušalice i pritisnuo dugme za otvaranje veze. Na ekranu se pojavila slika, mogao je da vidi oca, majku i devojku. Udahnuo je duboko i rekao -Volim vas sve, ne brinite ovo je rutinska misija….-Otac je ćutao dok su mu se oči punile suza, devojka je brisala obraze a majka je mogla da kaže samo..-Ponosni smo na tebe, učini ono što moraš. Zatim se veza prekinula.

Pored njega je sedela gospođica Vega i tiho razgovarala sa svojom sestrom, ne želeći da plače, jer je želela da ostavi utisak na ostale, jer iako je mlađa od svih, ona to može, može jednako dobro kao i ostali.

Nikola i Aleksej su se znali od ranije, jer je Nikola studirao u Moskvi, u gradu u kom je rođen Aleksej. Njihove porodice su se upoznale, i pošto su Nikolini roditelji došli u Rusiju da isprate sina, ostali su kod roditelja ruskog kosmonauta. Šatl koji ih je prebacio u orbitu do Pionira je bio lansiran iz ruskog Baikonur kosmodroma. Sada su njih dvojica sedela jedan pored drugog i preko istog video razgovora pričali sa svojima. Aleksejev otac je po šesti put nazdravljao votkom, a Aleksej mu je jako zavideo, kao i Nikola. Votka je čudna rabota, čovek se nekako navikne na nju, pa mu nedostaje. Majke su jecale, a Aleksejev mlađi brat je gledao u ekran i cerio se, očigledno pod uticajem votke.

Jedino je Farhan ćutao, ćutala je i njegova žena, lepa tamnoputa žena. Oči su im bile pune suza, i ni jedno od njih nije imalo snage da kaže bilo šta, osećali su kako im se srca kidaju, kako ih razdaljina razdire. Tek od skora u braku, jos na oblacima zaljubljenosti, ovo je bilo previše, previše emocija da bi reči mogle opisati. -Vrati mi se… tiho je rekla..-sve ostalo je nebitno, samo mi se vrati.. Asad Farhan je samo otvarao usta, reči nisu izlazile, nije bilo snage da ih potera. -Hoću, obećavam…-volim te.. rekao je Asad i ugasio video link, zatim se okrenuo i otišao.

Prošlo je možda još nekih desetak minuta kada se ponovo začulo pucketanje interkoma sa Astro Komandom. -O.K. momci i devojko, pocinje odbrojavanje.. Imate još sat vremena do najvažnijeg momenta u vašim životima…-Počnite poslednje provere i pripreme za lansiranje, ovo više nije igra…”over and out”..

Da, samo da stvarno ne bude “over and out” pomislio je Nikola u sebi i pogledao Alekseja i Džeremija, koji su sada užurbano radili svoj deo posla.

To be continued….

Apofis donosi smrt…

Godina 2015..
Sve TV i radio stanice prenose samo jednu informaciju, novine izvestavaju samo o jednoj stvari, o jednom dogadjaju….Katastrofi…

Asteroid Apofis ce definitivno i bez ikakve sumnje udariti u planetu Zemlju i izazvati katastrofalno izumiranje zivog sveta … Panika je zahvatila sve kontinente… Obicni ljudi su u panici, ne shvatajuci znacenje  “globalno unistenje svog zivota”  kupuju zalihe vode i konzervirane hrane, neredi i protesti su na ulicama skoro svih vecih gradova, sve drzave su proglasile policijski cas i preki sud….

-Izgleda da je Apofis vec poceo da pravi stetu vecu od predvidjene… rekao je general Martin Dzons…- Da, cini mi se da je tako.. mrzovoljno odgovori admiral Kenet gledajuci izvestaj na TV-u…

-Ne umarajte se sa time, gospodo… Vreme je da se nesto ucini, malo nam je vremena preostalo…Rece tiho covek, cije je lice bilo je potpunoj senci u sobi punoj dima…Sazovite sastanak svih drzavnika cije drzave mogu finansijski da naprave razliku…Ne moram vam reci da je tajnost od izuzetne vaznosti.. nastavio je covek iz senke…Zavrsimo sa ovim za danas…

Godina je 2028…17-i februar

Tajni sastanak je odrzan, dogovoreno je da se sve ekonomski jake zemlje ukljuce u zajednicki projekat spasavanja Zemlje. Mnoge zemlje koje nisu bile ukljucene u projekat ne znajuci za tajni sastanak, pocele su da se udruzuju i pokrecu zajednicke projekte. Na nekim poljima su postigli veci uspeh od ekonomski jakih zemalja pa su vremenom prikljucene i one ali  iz cistog interesa velikih.

Preostalo je jos samo par dana do lansiranja mozda najvaznije misije u svemir koju je covek kao svesno bice ikada izveo.

Asteroid Apofis je sada vec opasno blizu Zemlje i sada je sasvim jasno i bez ikakve sumnje da ce udariti u Zemlju i izazvati nezamislivu stetu i razaranje. Naseljavanje neke druge planete ne dolazi u obzir, jer tehnologija jos nije napredovala toliko i put do najblize naseljive mogao bi da traje i nekoliko hiljada godina sa ovom tehnologijom. Sve sto mozemo da uradimo je da pokusamo da zastitimo ono sto imamo..

Zajednickim naporima je konstruisana najveca svemirska stanica u ljudskoj istoriji. Plan je vrlo jednostavan, sa nje ce biti lansirana prva svemirska letelica koju je covek napravio a za koju se moze reci da nije “shuttle” nego pravi svemirski brod… Svemirski Pionir. Prici ce dovoljno Apofisu i uperiti u njega eksperimentalno oruzje u nadi da ce sprziti i dezintegrisati deo po deo asteroida sve dok od njega ne ostane nista pre nego sto stigne do Zemlje. Vremena je malo i svi rade uzurbano.

Zaculo se pucketanje na interkomu u skafanderu astronauta koji je po ko zna koji put izvodio simulirani napad na asteroid na Svemirskom Pioniru…- Kako ide Nikola?.. -Ah, pusti me Aleksej, ovo bih mogao jednom rukom vezanom iza ledja, pijan i u polu snu da izvedem….-Toliko ce me smoriti ovo, da ce mi biti bezvezno da izvedem kad bude trebalo zapravo…-Odvrati mu Nikola…-Ne zajebavajte se vas dvojica….-dobaci im Dzeremi na Engleskom jeziku, proveravajuci po hiljaditi put simuliranu proceduru lansiranja broda…-Vidite kako ja to radim smireno, to je moj posao, ja sam pilot, i to mora da se odradi.. nastavi Dzeremi… -Napaljenik…dobaci Aleksej pa se nasmeja i zakaslja od smeha.. -Samo ti kaslji u svoj skafander, mozda zacepis mikrofon…-E, to bi bilo bas divno.. dobaci mu Dzeremi…

-Momci, prekinite da gusite vezu i uozbiljite se… -Imate posao da obavite…Zacu se dubok muski glas preko interkoma…Tisina je trajala pola sekunde a onda su sva trojica rekli – Razumem.. i nastavili sa poslom… Bilo je neverovatno kako neko koga nikada nisu videli, a to je gospodin Majkl iz astro komande, poseduje takav autoritet… -Slusajte ovamo, za 20 sekundi pocinje konacno odbrojavanje do lansiranja.. -Imate jos 3 dana… -Razmislite sta cete reci svojima kada se cujete sa njima.. -komanda ce vam omoguciti da se cujete sa porodicom 2 sata pre poletanja…-Pamet u glavu i nastavite sa radom…Zavrsi gospodin Majkl.

Svi su nastavili sa radom, bez pogovora i radili su ono sto treba, perfektno, ali nikom od njih misli nisu bile tu gde su im bile ruke. Svi su mislili na svoje porodice, zene, decu i drage osobe… Sta reci? …”Hej cao, ja sam u svemiru na tajnoj misiji koja i nije toliko tajna, idem da poginem ili da spasim svet..” … bezveze…

To be continued….